Nikeče je četvrti roman Pauline Šizijane, prve žene romanopisca iz Mozambika. Glavna junakinja ovog romana o poligamiji nakon dvadeset godina braka otkriva da njen muž, viši policijski oficir, ima nekoliko paralelnih porodica.
Ova hrabra, prva supruga okuplja sve druge žene i one zajedno započinju bitku, koja ne predstavlja samo glas inferiornih (koji se do tada nikada nije ni čuo), već je i svojevrstan protest protiv nasleđenih običaja, nesalomivih i surovih pravila i žestoko podređenog položaja žene u neravnopravnom društvu, koje se u pravnom i administrativnom smislu tek uspostavlja.
Diskurs je evropskom čitaocu svakako neobičan, samo naizgled jednostavan, na granici naivnosti, ali upravo tako jezik postaje sredstvo za prenošenje osobenosti jednog stila života, međuljudskih odnosa u kojima su emocije, i pozitivne i negativne, oslobođene i otvorene do svoje srži.
Ova surova i tužna priča o vernosti i pripadanju, ljubavi i odanosti, ali i nasilju i silovanju, ponižavanju i iskorištavanju, postavlja pitanje da li je poligamija više pitanje društva, konvencije, običaja ili pak karaktera pojedinca, te njegove nestalne prirode koja ne može da se odupre novim izazovima. Ovaj roman preispituje tradicionalne vrednosti jednog podneblja, dajući istovremeno uzbudljiv i upečatljiv portret tog društva u kojem je posebno vidljiv ponor između juga i severa zemlje. Imajući u vidu okove prošlosti i tradicije, borba okupljenih žena i njihovo oslobađanje na kraju, uzbuđujuće je hrabar čin ne samo glavnih junakinja romana već pre svega same autorke, koja pišući daleko prevazilazi granice umetničkog stvaralaštva, a feminizmu, u svoj njegovoj savremenoj disperzivnosti, daje potpuno nov okvir.
Paulina Šizijane je rođena 1955. godine u protestantskoj porodici, u Manžakazeu, u južnoj mozambičkoj pokrajini Gazi, a u ranom detinjstvu se preselila u glavni grad Maputo (tada Lourenso Markes). Piše romane i kratke priče. Studirala je lingvistiku na Univerzitetu Eduardo Mondlane u Maputu. Odrasla je u neasimilovanoj porodici, gde je kontakt s kolonistima bio strogo zabranjen. Rano se udala, ali se razvela već u svojim dvadesetim, da bi se školovala i posvetila pisanju. Spada među najpoznatije mozambičke autore.
Književnu karijeru počela je 1984. pričama u mozambičkoj periodici. Objavivši 1990. godine Ljubavnu baladu vetru (Balada o Amor ao Vento), Paulina Šizijane je postala prva žena autorka romana iz Mozambika. Objavila je još i: Vetrove apokalipse (Ventos do Apocalipse, 1996), Sedmu zakletvu (O Setimo Juramento, 2000), Jarebičin radosni poj (O Alegre Canto da Perdiz, 2008). Njena dela su izazvala polemike o brojnim socijalnim temama, među njima i o poligamiji.
Kao mlada, aktivno je učestvovala u političkom pokretu Frelimo (Front za oslobođenje Mozambika), ali ubrzo prestaje da se bavi politikom i posvećuje se pisanju. Jedan od razloga zbog kojih je napustila politiku bilo je razočaranje političkim odlukama Frelimoa nakon osamostaljenja, pogotovo zbog prozapadnjačke politike i unutrašnjih podvojenosti u pokretu i, između ostalog, licemerja prema ekonomskoj slobodi žene. Zato u svom pisanju često odražava socijalne teškoće u zemlji opustošenoj i podeljenoj oslobodilačkim ratom i građanskim sukobima posle osamostaljenja.
Stil Pauline Šizijane često se definiše kao politički i feministički, ali njoj je pisanje misija, način izražavanja teškoća s kojima se susreće žena suočena s heterogenošću mozambičkih kulturnih tradicija i novouspostavljenog pravnog i administrativnog sistema.
Za sebe kaže da nije romanopisac, već da priča priče, jer svoje stvaralaštvo bazira na bogatom nasleđu usmenog pripovedanja svog naroda.
Za roman Nikeče: priča o poligamiji, Paulina Šizijane je 2003. dobila nagradu „Hose Kraveirinja“.
