Kada nastupi nemilosrdna diktatura – šta rade pisci?
Knjiga dokumentarističke proze Uvea Vitštoka Februar 33 govori o dešavanjima u februaru 1933. godine, mesecu nakon kojeg su nacisti od Nemačke, a nešto kasnije i čitave Evrope, napravili pakao. Najveći deo teksta posvećen je slavnim nemačkim umetnicima koji se tada, februara 1933. godine, još uvek nalaze u Berlinu. Tu su Tomas Man, Hajnrih Man i Klaus Man, tu su i Gotfrid Ben, Erih Marija Remark i Lion Fojhtvanger, tu su slavni izdavači i slavni slikari, tu su heroji iz Prvog svetskog rata, tu je blistavi Berlin, ali i onaj tužni Berlin koji trpi posledice poraza iz Velikog rata.
Hitlerova pojava u prvi mah je delovala toliko komično-groteskno, da mnogi značajni nemački književnici nisu verovali da mu predstoji ikakva politička budućnost. Ali, na dan njegovog stupanja na vlast, 30. januara 1933, Karl fon Osijecki, pisac i novinar, mudro poručuje svojim kolegama: „Sve će to trajati mnogo duže nego što vi mislite. Možda godinama.“ Osijecki nema iluzija o mogućnoj ulozi pisaca u obaranju diktatora: „Mi smo spram toga nemoćni“, kaže. Ipak, budući pre svega čovek otpora, zaključuje: „Ali svaki od nas može da odluči da onima koji sada imaju moć nikada ne pruži ni mali prst.“
Uve Vitštok u napetom ritmu piše o tom prvom mesecu Hitlerove vlasti i o onima među piscima koji zaista nisu pružili ni prst, za razliku od onih drugih, koji su pružili celu ruku. Drama donošenja odluke, progona, hapšenja, logora, egzila, ili, na drugoj strani, pristupanja diktaturi i iluzornog književnog uspona, prikazana je bez uprošćavanja, u svoj svojoj kompleksnosti. Čitalac se, kako kaže Dea Loer, neprestano pita kako bi u takvim prilikama sam postupio, koliko bi imao hrabrosti i prisustva duha. A Bernhard Šlink stavlja u žižu slabost institucija – Akademije za književnost, naime – za koje se verovalo da su tako čvrsto sazdane. „Na kraju ostaje pitanje“, komentariše Šlink, „koliko je zaista debeo taj led na kojem se osećamo tako sigurnima.“
Uve Vitštok, autor, književni kritičar, urednik, rođen je 1955. Predavao je u SAD kao gostujući profesor, nosilac je nagrade „Teodor Volf“, autor je jedanaest knjiga.
Uve Vitštok rođen je 1955. u Lajpcigu. Pošto su njegovi roditelji već 1957. osetili privlačnost slobodnog i „divljeg“ zapada, odrastao je u Bonu, kasnije u Kelnu. Posle završenih studija u Kelnu i prvih književnih kritika za različite časopise ukazala mu se 1980. jedinstvena prilika da postane urednik u dnevniku Frankfurter algemajne cajtung, u književnoj redakciji Marsela Rajh-Ranickog. Kao što se moglo i očekivati, tokom sledećih devet godina je radeći sa Rajh-Ranickim izvanredno mnogo naučio.
Od 1989. do 1999. radio je kao urednik za nemačku književnost u izdavačkom preduzeću S. Fišer i u isto vreme bio jedan od urednika književnog časopisa Noje rundšau. Godine 1992. prihvatio je gostujuću profesuru kao kritičar na rezidencijalnom boravku – „Critic in Residence“ na Vašingtonskom univerzitetu u Sent Luisu (Misuri).
Od 2000. do 2010. bio je urednik dnevnika Velt, najpre kao zamenik glavnog urednika feljtona, a onda kao kulturni dopisnik najpre iz Pariza, zatim iz Frankfurta na Majni. Od 2010. do 2017. godine uređivao je književnost u časopisu Fokus, najpre u Minhenu, zatim u Berlinu. Od 2018. Uve Vitštok je slobodni književnik i novinar.
Godine 2018. pojavila se njegova biografija Karl Marks kod berberina, a 2021. njegova knjiga Februar 33. Zima književnosti, koja govori o prvih šest nedelja Hitlerove vladavine iz perspektive pisaca i intelektualaca. Februar 33 preveden je na devet jezika. Britanski Tajmsov Književni dodatak okarakterisao je knjigu kao „uzbudljivu i potresnu“, francuski Mond kao „blistavu horsku pripovest“, dok je stokholmski Dagens niheter pisao da je „retko kad književna istorija ispričana ovako živopisno, gotovo filmski“.
