Geopoetika svojim izborom iz dveju knjiga najnovijih pripovedaka poznate i mnogo prevođene u svetu ruske spisateljice Tatjane Tolstoj (izborom sačinjenim u dogovoru s njom) objavljuje još jedno remek-delo vrhunske proze ruske i svetske književnosti.
Pisane u žanru autobiografske umetničke proze, ove priče se mogu čitati i kao poglavlja modernog povezanog romanesknog štiva. Životni put radoznale, maštovite i promućurne devojčice čije odrastanje do pune ljudske zrelosti teče od druge polovine XX veka u vrtlozima sučeljavanja i konfrontacija razuđenih oprečnih opštih filozofskih, ideoloških i individualnih ljudskih koncepcija života, beskrajno je polje za različite oblike čitalačke identifikacije na svim meridijanima zemaljske kugle zahvaćene „tihom vatrom“ svekolikog višesmislenog rasejanja.
Postoje li „laki svetovi“? Jesu li i oni tek „dim i senka“?
Miodrag Sibinović
Tatjana Nikitična Tolstoj (1951) potiče iz porodice već tradicionalno okrenute književnosti (deda po ocu joj je Aleksej Tolstoj, čuveni ruski pisac pripovedaka, romana i drama iz prve polovine XX veka, a deda po majci – sjajni prevodilac i intelektualac Mihail Lozinski; njena baka po očevoj liniji, Natalija Vasiljevna Tolstoj-Krandijevska bila je pesnikinja).
Završila je grupu za klasičnu filologiju Lenjingradskog univerziteta i tako stekla visoko filološko obrazovanje. Radila je u jednom lenjingradskom izdavačkom preduzeću, da bi 1974. godine prešla u Moskvu, gde je u novinama Moskovske novosti dobila kolumnu u kojoj je objavljivala crtice iz života. Od početka devedesetih, deo godine provodi u SAD, gde radi kao profesor ruske književnosti na američkim univerzitetima. U američkom časopisu The New York Review of Books pisala je recenzije o delima iz ruske književnosti.
Prema njenim rečima, počela je da piše kasno, tek 1983. godine. Njene najpoznatije objavljene knjige priča su: Na zlatnom doksatu smo sedeli, Voliš – ne voliš, Reka Okervil, Dan, Noć (Geopoetika, 2004), Laki svetovi (Geopoetika, 2015). Godine 2000. objavljen je i prvi roman Tatjane Tolstoj, Kis (Geopoetika, 2005), ocenjen kao jedna od najznačajnijih pojava ruske postmodernističke proze. Pod naslovom Nije kis, 2004. godine objavljen je obiman izbor iz njenih najlepših priča, članaka, eseja i intervjua.
Oslanja se na tradiciju proze M. Bulgakova, V. Nabokova, A. Grina, nemačkih ekspresionista i ruske proze dvadesetih godina XX veka. Kao jedan od pisaca nove, „drugačije“ ruske proze, ubrajana je u pripadnike toka kojem pripadaju L. Petruševska, S. Kaledin, J. Popov, V. Jerofejev i drugi.
