Telurija Vladimira Sorokina vodi čitaoca u ne tako daleku budućnost. Upravo je završen novi veliki rat, ali oslobađanje Evrope od vahabitsko-talibanskog ropstva nije dovelo do ujedinjenja, nego do stvaranja niza novih drćavica i podizanja novih zidova između njih. Posle rata svako želi da živi po svome, u sreći i zadovoljstvu. U svakoj državici vlada drugačije društveno uređenje, ali stanovnici svih njih, od Atlantika do Pacifika, kako oni koji žive u „demokratijama“ tako i oni koji žive u „despotijama“, bogati i siromašni, ljudi običnog rasta, ali i mali, veliki, psoglavi, antropomorfni, sazdani u laboratorijama, silno žele ono što taj, najboljih od svih svetova, čoveku ne može da pruži: svi čeznu za novim „horizontima nada“, žude za telurom koji „poput božanskog skalpela zaranja u mozgove miliona... širi granice ljudskog i uliva sigurnost u Prošlost, Sadašnjost i Budućnost“.
Ratnike i revolucionare, novo i staro plemstvo, filozofe i umetnike, pljačkaše i švercere, obične trudbenikei krstaše nove Evrope povezuje večna ljudska žudnja za prevladavanjem vremena i prostora, za pobedom nad smrću, konačno za telurom – to nije droga, ali jeste element koji ljude čini savršenima. Telur čoveku daruje ono što on sâm želi, za čime traga, pa tako Lukomski, jedan od junaka Telurije, pod dejstvom telura prisustvuje svadbi u Kani Galilejskoj i nemoćno plače na Golgoti kad koplje Rimljanina probode raspetog Hrista.
Ali šta preostaje onima koji nemaju telur? Da li je dovoljan samo krov nad glavom, „trud za sebe voljenog“ i „klanjanje jedino sunašcu“ koje nas greje?
Mirjana Grbić
Vladimir Sorokin, ruski romansijer, pripovedač, dramaturg i scenarista, rođen je 1955. godine u Bikovu (Podmoskovlje). Mada je stekao diplomu inženjera za naftu i gas, veoma rano je počeo da se bavi pisanjem, grafikom, slikarstvom i konceptualnom umetnošću pod uticajem ruskog andergraunda osamdesetih (ilustrovao je više od pedeset knjiga). Sorokinov književni debi (poezija) povezuje se sa 1972. godinom, posle čega, mada intenzivno piše, čitavu deceniju gotovo ništa ne objavljuje. Godine 1985. u pariskom časopisu A-Ja objavljuje izbor od šest priča i (u izdanju čuvene kuće Sintaksis Andreja Sinjavskog), roman Red. Tek marta 1992. godine ovaj roman je objavio i ruski časopis Umetnost filma.
Autor je sledećih romana: Norma (1979–1983), Red (1983), Trideseta Marinina ljubav (1982–1984, prvi put objavljen 1995), Roman (1994), Srca četvorice (1994), Plavo salo (1999), trilogije Led (2002), Broov put (2004), 23.000 (2005), Dan opričnika (2006, Geopoetika 2008), Šećerni Kremlj (2008, Geopoetika 2010), Mećava (2010, Geopoetika 2012), Telurija (2014, Geopoetika 2015). Objavio je i veliki broj zbirki novela, priča i eseja: Gozba, Jutro jednog snajperiste, Moskva, Mesec dana u Dahauu, Eros Moskve, Konjska čorba, Hirošima, Nišan, Crni konj sa belim okom itd. Napisao je i veliki broj pozorišnih komada: Zemunica (1985), Ruska baka (1988), Poverenje (1989), Dismorfomanija(1990), Jubilej (1993), Hochzeitsreise (1995), Šči (1996), Dostoevsky-Trip (1997), Peljmeni (1997), Srećna Nova (1998), Kapital (2006), Zanošenje (2009). Potpisuje i veoma zapažene i nagrađivane filmske scenarije: Bezumni Fric (1994), Moskva (2001), Kopejka (2001), "4"(2004), Meta (2011), Dau (2013). Napisao je i libreto za operu Rozentalova deca na muziku Leonida Desjatnikova, koja je premijerno izvedena 2005. godine u Boljšom teatru. Na Venecijanskom bijenalu 2015. Sorokin je izveo performans u „Paviljonu Telurija", a 2017. godine u Talinu je priredio izložbu slika i grafika.
Dobitnik je velikog broja nagrada „Narodni Buker" i „Andrej Beli" – za posebne zasluge u ruskoj književnosti (2001), nagrade „Liberti" (2005) za doprinos rusko-američkoj kulturi, kao i rusko-italijanske nagrade „Maksim Gorki" za roman Led (2010). Roman Mećava dobio je 2010. godine nagradu NOS (Nova slovesnost), najprestižniju rusku nagradu „Velika knjiga" 2011, a nagradu kineskih izdavača i prevodilaca koja se dodeljuje za najbolji strani roman 2012. Roman Plavo salo dobio je 2012. godine nagradu „Twitter Prize" kao najbolji strani roman, koja se dodeljuje glasanjem na japanskom tviteru. Za člana Nemačke akademije za jezik i književnost izabran je 2013.
Dela Vladimira Sorokina prevedena su na engleski, francuski, nemački, italijanski, holandski, finski, švedski, poljski, srpski, estonski, japanski, korejski i druge jezike.
