Vladimir Sorokin je u Šećerni Kremlj preselio ne samo neke od junaka nego i opštu atmosferu romana Dan opričnika (Geopoetika, 2008). Kroz parodiju i grotesku naziru se osobenosti savremene ruske stvarnosti i čak se mogu prepoznati ličnosti iz sveta politike i kulture, iako je radnja smeštena u budućnost, u 2028. godinu. Autor naprosto proširuje i produbljuje temu Opričnika, podrobno opisuje do koje mere može biti groteskna primena novih tehnologija i tehničkih izuma, ako mentalitet i običaji ostanu nepromenjeni. Uzaludan je tehnološki progres ako čovek iznutra ostaje isti. Šećer i med, jelej i medovina zaslađuju sve priče Šećernog Kremlja, pripovedanje teče glatko i bajkovito, ali ta slast izaziva mučninu, a Sorokinov jezivi svet deluje još strašnije.
Mirjana Grbić
Sa velikim uživanjem poigravam se različitim stilovima. Za mene je to čista plastika, a reči tretiram kao glinu. Fizički osećam kako oblikujem tekst. Kad mi kažu: „Kako možeš tako da se iživljavaš na ljudima?" odgovaram: „To nisu ljudi, to su samo slova na papiru."
Vladimir Sorokin
Vladimir Sorokin, ruski romansijer, pripovedač, dramaturg i scenarista, rođen je 1955. godine u Bikovu (Podmoskovlje). Mada je stekao diplomu inženjera za naftu i gas, veoma rano je počeo da se bavi pisanjem, grafikom, slikarstvom i konceptualnom umetnošću pod uticajem ruskog andergraunda osamdesetih (ilustrovao je više od pedeset knjiga). Sorokinov književni debi (poezija) povezuje se sa 1972. godinom, posle čega, mada intenzivno piše, čitavu deceniju gotovo ništa ne objavljuje. Godine 1985. u pariskom časopisu A-Ja objavljuje izbor od šest priča i (u izdanju čuvene kuće Sintaksis Andreja Sinjavskog), roman Red. Tek marta 1992. godine ovaj roman je objavio i ruski časopis Umetnost filma.
Autor je sledećih romana: Norma (1979–1983), Red (1983), Trideseta Marinina ljubav (1982–1984, prvi put objavljen 1995), Roman (1994), Srca četvorice (1994), Plavo salo (1999), trilogije Led (2002), Broov put (2004), 23.000 (2005), Dan opričnika (2006, Geopoetika 2008), Šećerni Kremlj (2008, Geopoetika 2010), Mećava (2010, Geopoetika 2012), Telurija (2014, Geopoetika 2015). Objavio je i veliki broj zbirki novela, priča i eseja: Gozba, Jutro jednog snajperiste, Moskva, Mesec dana u Dahauu, Eros Moskve, Konjska čorba, Hirošima, Nišan, Crni konj sa belim okom itd. Napisao je i veliki broj pozorišnih komada: Zemunica (1985), Ruska baka (1988), Poverenje (1989), Dismorfomanija(1990), Jubilej (1993), Hochzeitsreise (1995), Šči (1996), Dostoevsky-Trip (1997), Peljmeni (1997), Srećna Nova (1998), Kapital (2006), Zanošenje (2009). Potpisuje i veoma zapažene i nagrađivane filmske scenarije: Bezumni Fric (1994), Moskva (2001), Kopejka (2001), "4"(2004), Meta (2011), Dau (2013). Napisao je i libreto za operu Rozentalova deca na muziku Leonida Desjatnikova, koja je premijerno izvedena 2005. godine u Boljšom teatru. Na Venecijanskom bijenalu 2015. Sorokin je izveo performans u „Paviljonu Telurija", a 2017. godine u Talinu je priredio izložbu slika i grafika.
Dobitnik je velikog broja nagrada „Narodni Buker" i „Andrej Beli" – za posebne zasluge u ruskoj književnosti (2001), nagrade „Liberti" (2005) za doprinos rusko-američkoj kulturi, kao i rusko-italijanske nagrade „Maksim Gorki" za roman Led (2010). Roman Mećava dobio je 2010. godine nagradu NOS (Nova slovesnost), najprestižniju rusku nagradu „Velika knjiga" 2011, a nagradu kineskih izdavača i prevodilaca koja se dodeljuje za najbolji strani roman 2012. Roman Plavo salo dobio je 2012. godine nagradu „Twitter Prize" kao najbolji strani roman, koja se dodeljuje glasanjem na japanskom tviteru. Za člana Nemačke akademije za jezik i književnost izabran je 2013.
Dela Vladimira Sorokina prevedena su na engleski, francuski, nemački, italijanski, holandski, finski, švedski, poljski, srpski, estonski, japanski, korejski i druge jezike.
