„Prvi, najvažniji savet – zaboravite rečnike! Manite se pravopisa, jer vam za čitanje i razumevanje ove knjige neće pomoći. Biti dosledan, poštovati bilo kakav kanon, za ovu knjigu je smrtna kazna. Tri tužna tigra (TTT) nije roman, nego poziv na avanturu...
U jeku popularnosti strukturalističkih tumačenja i Ekove teorije 'otvorenog dela', nazivali su ovu knjigu antiromanom, metaromanom, romanom-reka, prvim (i gotovo jedinim, uz delimični izuzetak Kortasarovog romana Školice) otvorenim delom latinskoameričke književnosti... U više prilika – i u onoj jedinoj kad smo uživo razgovarali – GKI je podvlačio da TTT nije roman u tradicionalnom smislu kao što to nisu Sternov Tristram Šendi ili Džojsova dela Uliks i Fineganovo bdenje. Nije slučajno što GKI pominje upravo ove eksperimentalne knjige sa kojima TTT ima mnogo toga zajedničkog. 'Voleo bih da se ova knjiga shvati kao velika pisana šala (...). Latinskoamerička književnost pati od preterane ozbiljnosti, od pompezne visokoparnosti. TTT bi da raskrsti sa tom pretencioznošcu. Dosta više svetih krava!', rekao je GKI doslovno u jednom intervjuu.
Možda bi najbolje bilo videti TTT takođe kao jedno remek-delo pop-kulture u vreme kad je pop-kultura stvarno menjala svet... kad su napisane velike eksperimentalne knjige (ne samo) latinskoameričkog buma – Školice, Razgovor u Katedrali, Terra Nostra, Jesen patrijarha, Bestidna noćna ptica i – najbolja od njih – TTT."
Branko Anđić
Iz Predgovora
Giljermo Kabrera Infante (Hibara, Kuba, 1929. – London, 2005) jedan je od najznačajnijih i svakako najoriginalnijih latinoameričkih pisaca. Dobitnik je ugledne književne nagrade Migel de Servantes 1997. godine.
Vrlo rano počinje da se interesuje za književnost i film. Studira novinarstvo u Havani, piše filmsku kritiku u časopisu Karletes. Godine 1951. osniva značajni kulturni dodatak „Lunes” u listu Revolusion. Godine 1962. odlazi u Brisel kao kubanski kulturni ataše. Udaljava se od kubanskog režima i od 1965. živi u Evropi, u egzilu, prvo u Madridu, a zatim, sve do smrti, u Londonu.
Posle prve knjnige priča, Asi en la paz como en la guerra (Kako u miru, tako i u ratu, 1960), napisao je svoje najpoznatije delo, roman Tres tristes tigres (Tri tužna tigra), koji je 1964 dobio nagradu Biblioteca breve izdavačke kuće Seix Baral. Sledi Vista del amanecer en el tropico (Pogled na svitanje u tropima, 1974), zatim eseji: (1975), Exorcismos de esti(l)o (Egzorcizmi stila, 1976), roman La Habana para un infante difunto (Havana za pokojnog infanta, 1979), na engleskom: Holy Smoke (Sveti dim, 1985), zapisi, eseji i sećanja Mea Cuba 1993, romani Delito por bailar el chachacha (Zločin zbog plesanja čačača, 1995), Ella cantaba boleros (Ona je pevala bolero, 1996), eseji Vidas para leerlas (Životi za čitanje, 1998) i El libro de las ciudades (Knjiga o gradovima, 1999), priče Todo esta hecho con espejos; cuentos casi completos (Sve je učinjeno sa ogledalima, gotovo sabrane priče, 1999) i posthumno objavljeni roman La ninfa inconstante (Nepostojana nimfa, 2008).
Napisao je niz tekstova o filmu, objavljenih u knjigama Un oficio del seglo XX (Zanat XX veka, 1973), Arcadia todas las noches (Arkadija svake noći, 1995), Cine o sardina (Bioskop ili sardine, 1997). Pisao je filmska scenarija od čega je najpoznatiji Vanishing Point (Tačka nestajanja, 1971).
Havana i sećanja na život u njoj, film, književnost, politika, jezik...stalne su teme Giljerma Kabrere Infantea. U svim žanrovima u kojima se ogledao, odlikuje ga originalna kombinacija erudicije i kolokvijalnog jezika, humora, kalambura, muzike kao teme i muzikalnosti samog teksta. Jedan je od glavnih predstavnika takozvanog latinoameričkog buma.
