Zašto porcelan? Možda zbog njegove prozračnosti, beline, tvrdoće ali i krhkosti – osobina koje se stiču dugim i složenim radom sa tvarima koje su tek nešto više od obične gline, zemlje, blata i peska. Tek, sirovi oblici dobijaju svoju konačnu formu na paklenim vrelinama peći iz kojih izlaze preobraženi. Radivoj Šajtinac, ponovo, a drugačije, svojim romanom u slobodnom stihu, slaže krhotine iskustava i sećanja, rasutih i zapretenih u maglovitim prostorima prošlih dana. Sastavlja svojom začudnom poetikom razbijene delove porcelanske posude života, poigravajući se, s ironijom, ponegde ljutito, drugde ubadajući naoštreno gnevno pero u najbolnije mesto. Roman Porcelan je lična skrivnica, tabernakl u koji je Šajtinac pohranio proživljene i neispunjene želje, gde pod pepelom sagorelih dana čuva proživljenu lepotu i teskobu, bezbrojne trenutke prosvetljenja sitnicama od kojih se sastoje kratki, električni spojevi u sinapsama duše. Otvara je pred čitaocem bez zazora, nudeći posudu punu praha ispunjenih i propuštenih dana, gorkog pića davno proigranih prilika, neispisanih knjiga i zaboravljenih pesama, topline i studeni. I obračunava se izazovno, sa teskobom onoga neizvesnog (a tako izvesnog i očekivanog, čije se ime ne pominje!) pred kojim gradi štit jakih, oporih, iskrenih poetskih iskaza koji se negde obrušavaju, drugde utiču mirno u jedinstven tok ove neobične knjige, koja zavodi svojim rukavcima i tamnim virovima.
Milan Ristović
Radivoj Šajtinac je rođen 1949. godine u Zrenjaninu. Posle završene gimnazije u rodnom gradu, studirao je opštu književnost sa teorijom književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu.
Član je Srpskog književnog društva, Društva književnika Vojvodine i Srpskog PEN-a.
Bio je jedan od osnivača i dve decenije glavni i odgovorni urednik časopisa za književnost i kulturu Ulaznica.
Piše poeziju, prozu, književnu i likovnu kritiku, bavi se dramaturgijom, a i prevodi s ruskog i engleskog jezika.
Knjige pesama: Oružje ljudski ranjeno (1970), Šumi se vraćaju pragovi (1974), Darovno putovanje (1978), Panglosov izveštaj (1982), Suze u lunaparku (1987), Očenaš na Tajms skveru (1991), Olovni dolov (1995), Led i mleko (2003), za koju je dobio nagradu Knjiga godine DKV, Psi versa (2005), Kanjiška monotipija – dvojezično izdanje na srpskom i mađarskom (2007), Stara kantina (2011), Severni izgovor (2011), Pseća suza (2014), Di (2014), Nepoznavanje prirode (2017), Aveti Atara (2020).
Knjige proze: Banatska čitanka (tri izdanja: 1991, 2005. i 2008), za koju je dobio nagradu "Karolj Sirmaji" 1991. godine, Moj begejski deo sveta (1994), Bajke o grmu (1995), Čehovija (1996), za koju je dobio nagradu "Stevan Pešić", Vez u vazduhu (1998), Žrtve bidermajera (Geopoetika, 2000), Sibilski glasovi (Geopoetika, 2001), Nada stanuje na kraju grada (sa Uglješom Šajtincem, 2002), Vodeno dete (Geopoetika, 2004), Pričica (2005), za koju je dobio nagradu "Dimitrije Mitrinović", Kinesko dvorište (2006), Lyrik-klinik (Geopoetika, 2009), Dilinkuca (sa Ljudmilom Šajtinac, 2012), Porcelan (Geopoetika, 2017), Suva igla (2019) i Pelerina (2020), Mikelanđelov pomoćnik (2023).
Knjige eseja: Demogorgon (1990), Hotel Čarnojević (1989), Hajka na Akteona (1997).
Njegova izvedena dramska dela su: Cveće i smrt starog Luke, Ljupčetovi snovi – poetsko pozorje za decu, Banatikon, Steva Svetlikov, Atlantska veza, Paorska groznica.
Poezija, proza i eseji Radivoja Šajtinca prevođeni su na engleski, nemački, francuski, španski, mađarski, slovenački, makedonski, rumunski, poljski, finski, turski, slovački i grčki jezik.
Roman Žrtve bidermajera objavljen je u prevodu na engleski u ediciji Srpska proza u prevodu (Serbian Prose in Translation) u izdanju Geopoetike 2012. godine. Drugo izdanje ovog romana objavio je 2015. američki izdavač Blooming Twig Books, Njujork.
Radivoj Šajtinac je laureat nagrade Fonda "Todor Manojlović" za moderni umetnički senzibilitet za 2019. godinu.
Za knjigu poezije Aveti atara (2020) nagrađen je 2021. nagradama "Đura Jakšić" i "Vasko Popa".
