Grebe, nežno i pažljivo, Radivoj Šajtinac, suvom iglom po bakarnoj ploči: prvo siluete, zatim sve oštrije profile svojih, sasvim svakodnevnih likova, senčeći ih blagom ironijom i banatskom, ravničarskom setom. Periferijska prizemljuša od naboja, vlažnih zidova, s baštom, „u kojoj se ni biljkama ništa ne događa", frizerski salon, studentska soba u Berlinu – mizansceni su večne priče o malim životima s velikim, neispunjenim željama, za koje je „dnevno drevno".
Šajtinac u svom porodičnom romanu piše kako je uklanjanje ustranu pred pritiskom neizdrživo jednoličnog, besciljnog bitisanja, podjednako moguće, s istim izgledima da bude uzaludno, i u furnirani orman, u koji se od sveta povukao jedan od njegovih likova, kao i u pisanje pesama, popravak trulog oluka, razgovore o stvarima koje se ponavljaju.
Plete, tako, Radivoj Šajtinac paukovu mrežu neprimetne, neumitne prolaznosti, sažete u formuli kojom su počinjale bezbrojne, već izbledele stare priče: Bili baba i deda i živeli do kraja života... Ma koliko ovaj skrajnuti mikrokosmos na prvi pogled izgledao banalan, poznat, njega Šajtinac, veštinom izbrušenom i pokazanom u prethodnim knjigama, pretvara u toplo pripovedanje o svim našim, naherenim, potkopanim i neprimetnim egzistencijama, načetim vremenom koje im nije sklono, kome se, ipak, gerilski žilavo odupiru njegovi likovi.
Milan Ristović
Radivoj Šajtinac (1949-2025), posle završene gimnazije u rodnom gradu Zrenjaninu, studirao je opštu književnost sa teorijom književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu.
Bio je član Srpskog književnog društva, Društva književnika Vojvodine, Srpskog PEN-a i jedan od osnivača i dve decenije glavni i odgovorni urednik časopisa za književnost i kulturu Ulaznica.
Pisao je poeziju, prozu, književnu i likovnu kritiku, bavio se dramaturgijom, a i prevodio s ruskog i engleskog jezika.
Knjige pesama: Oružje ljudski ranjeno (1970), Šumi se vraćaju pragovi (1974), Darovno putovanje (1978), Panglosov izveštaj (1982), Suze u lunaparku (1987), Očenaš na Tajms skveru (1991), Olovni dolov (1995), Led i mleko (2003), za koju je dobio nagradu Knjiga godine DKV, Psi versa (2005), Kanjiška monotipija – dvojezično izdanje na srpskom i mađarskom (2007), Stara kantina (2011), Severni izgovor (2011), Pseća suza (2014), Di (2014), Nepoznavanje prirode (2017), Aveti Atara (2020).
Knjige proze: Banatska čitanka (tri izdanja: 1991, 2005. i 2008), za koju je dobio nagradu "Karolj Sirmaji" 1991. godine, Moj begejski deo sveta (1994), Bajke o grmu (1995), Čehovija (1996), za koju je dobio nagradu "Stevan Pešić", Vez u vazduhu (1998), Žrtve bidermajera (Geopoetika, 2000), Sibilski glasovi (Geopoetika, 2001), Nada stanuje na kraju grada (sa Uglješom Šajtincem, 2002), Vodeno dete (Geopoetika, 2004), Pričica (2005), za koju je dobio nagradu "Dimitrije Mitrinović", Kinesko dvorište (2006), Lyrik-klinik (Geopoetika, 2009), Dilinkuca (sa Ljudmilom Šajtinac, 2012), Porcelan (Geopoetika, 2017), Suva igla (2019) i Pelerina (2020), Mikelanđelov pomoćnik (2023).
Knjige eseja: Demogorgon (1990), Hotel Čarnojević (1989), Hajka na Akteona (1997).
Njegova izvedena dramska dela su: Cveće i smrt starog Luke, Ljupčetovi snovi – poetsko pozorje za decu, Banatikon, Steva Svetlikov, Atlantska veza, Paorska groznica.
Poezija, proza i eseji Radivoja Šajtinca prevođeni su na engleski, nemački, francuski, španski, mađarski, slovenački, makedonski, rumunski, poljski, finski, turski, slovački i grčki jezik.
Roman Žrtve bidermajera objavljen je u prevodu na engleski u ediciji Srpska proza u prevodu (Serbian Prose in Translation) u izdanju Geopoetike 2012. godine. Drugo izdanje ovog romana objavio je 2015. američki izdavač Blooming Twig Books, Njujork.
Radivoj Šajtinac je laureat nagrade Fonda "Todor Manojlović" za moderni umetnički senzibilitet za 2019. godinu.
Za knjigu poezije Aveti atara (2020) nagrađen je 2021. nagradama "Đura Jakšić" i "Vasko Popa".
