„...Hana kasni. Iznenada, pažnju mi privlače crveni odsjaji u staklima izloga, potom, ulična pucnjava i uzbuđeni povici. Zajedno s gomilom, jurim bez duše ka obližnjem Opern placu. Prizor koji gledam pred sobom ledi mi krv u žilama: na ogromnoj lomači, okruženoj gestapovcima i policijskim psima, gore knjige! Ugljenisane stranice, cele i u komadima, kao crne krpe lete ka nebu, u kovitlacu. Pepeo pada na pločnik u hrpama, pa se ponovo diže uvis pod težinom novih i novih primeraka."
Iz knjige M.O.
Kada bi u nekom književnom snu to bilo moguće, sve knjige bile bi dovoljne samo (po) sebi. One dobre živele bi svoje živote ponekad se oslanjajući na svoje autore. One najbolje putovale bi i bez svojih tvoraca i bez ikakvih komentara. Same, ali ispunjene ljubavlju hiljada koji su ih razumeli i u njih se zaljubili čitanjem.
Iz komentara V.B.
Mira Otašević (1944-2019), dramaturg iz Beograda, bavila se teorijom književnosti i pozorišta, posebno područjem istorijskih avangardi. Objavila je knjigu multižanrovskih eseja Spojni sudovi (1980) i romane Magamal (Geopoetika, 1994), Ničeova sestra (Geopoetika, 1999), Beket i jastog (Geopoetika, 2005), Zmajevi od papira (Geopoetika, 2008), Zoja (Geopoetika, 2012) i Gorgone (Geopoetika, 2017).
