Na stranicama koje ispisuje Mira Otašević prepliću se i sudaraju životopisi pisaca, glumaca, muzičara, slikara, muškaraca, žena, ljubavnika, policajaca, vojnika, dželata, žrtava i ubica, preživelih i mrtvih. Breht, Bojs, Đango, drugi znani i neznani, stvarni i nestvarni, različitog porekla i jezika, raspeti u vremenu omeđenom svetskim ratovima, onim razornim i onim "hladnim". Vremenu kojem su se grčevito, bezuspešno opirali, dok se pretvaralo u vrtlog koji ih je sve većom brzinom uvlačio u sebe. Borili su se umetnošću, prijateljstvima, ljubavima, tajnim, zabranjenim, povlačenjem u senku i emigraciju, stradajući i dobijajući rane i ožiljke strašnog vremena, nabijenog netrpeljivošću i mržnjom. Sve njih, u gradovima, zemljama fašizma, logorima, odbačene u emigrantskim utočištima, Mira Otašević izvlači iz bezdana zaborava, saosećajući sa svakim od likova o kojima piše, gradeći piramidu stvaranja, patnje, otpora. Mira Otašević je postavila prostorne granice u kojima se kreću, gube i nestaju njeni junaci, široko, od Berlina, Moskve, Zagreba, Kopenhagena, Barselone, Madrida, Pariza, gradova smrti na evropskom istoku. Novom knjigom nastavlja vivisekciju vremena koje je iznedrilo novo shvatanje lepote i nesputanu dinamiku stvaranja, ali i užas bezumnog, masovnog razaranja, neljudskosti, industriju smrti.
Milan Ristović
Mira Otašević (1944-2019), dramaturg iz Beograda, bavila se teorijom književnosti i pozorišta, posebno područjem istorijskih avangardi. Objavila je knjigu multižanrovskih eseja Spojni sudovi (1980) i romane Magamal (Geopoetika, 1994), Ničeova sestra (Geopoetika, 1999), Beket i jastog (Geopoetika, 2005), Zmajevi od papira (Geopoetika, 2008), Zoja (Geopoetika, 2012) i Gorgone (Geopoetika, 2017).
