„Mir u Oranijenburgu" jeste naziv za godine i decenije nakon velikog evropskog rata. Ovo ime ne obeležava, medjutim, epohu nove izgradnje, već se odnosi na kaznu, odmazdu i osvetu. Po volji pobednika, potučeni neprijatelj mora da se iz svojih razrušenih gradova i industrijskih postrojenja vrati na pašnjake i polja repe, nazad u prošli vek. Troje ljudi se susreće u Moru, opusteloj varošici kraj jezera u senci visokih planina. Ambras, „kralj pasa" i nekadašnji logoraš, postaje nekoliko godina posle svog oslobadjanja upravnik istog kamenoloma u kome je patio kao robijaš. Mrze ga i plaše ga se dok sa svojim čoporom podivljalih pasa živi u nekadašnjem sjaju Vile Flora. Lili, „Brazilka", sanja - dok ilegalno prelazi granicu između okupacionih zona - o miru na obali daleke zemlje, i živi povučeno u ruševinama predratne banje. Ponekad pak odlazi do svog planinskog skrovišta, s oružjem iz bivšeg rata i pretvara se u snajperistu koji ubija neprijatelje. I Bering, „čovek-ptica", kovač iz Mora, napušta svoj dom, svoj u korov zarastao gvozdeni otpad, kako bi najpre postao vozač kralja pasa, potom njegov naoružan, na sve spreman, telohranitelj. Ali u ovom svom drugom životu postaje žrtva zagonetnog očnog oboljenja po imenu Morbus Kitahara: postepeno pomračenje vida.
Kristof Ransmajer je izvanredan stilista, pisac dugog daha i majstor držanja čitaoceve pažnje. Morbus Kitahara je roman koji donosi inovacije u žanru. Zasigurno je jedan od najintrigantnijih, koji su poslednjih godina objavljeni u Evropi.
Kristof Ransmajer je rođen 1954. godine u Velsu, Gornja Austrija. Studirao je filozofiju i etnologiju; živi u Beču.
Pored romana Užasi leda i mraka (1984, Geopoetika 1997), Poslednji svet (1988, Geopoetika 2003), Morbus Kitahara (1995, Geopoetika 1999), Atlas uplašenog čoveka (2012, Geopoetika 2014), Koks ili tok vremena (2016, Geopoetika 2017) i Majstor vodopada (2021, Geopoetika 2022), autor je i drugih proznih dela u kojima je eksperimentisao sa narativnom formom – pored ostalog: Put za Surabaju (1997), Nevidljivo (2001), Priznanja jednog turiste (2004), Leteća planina (2006, Geopoetika 2008), Dame i gospoda pod vodom (zajedno sa Manfredom Vakolbingerom, 2007), pozorišni komad Odisej, zločinac (2010).
Za svoje knjige, do sada prevedene na više od trideset jezika, dobio je veliki broj nagrada, među kojima su i one nazvane po Fridrihu Helderlinu, Francu Kafki, Bertoltu Brehtu i Ernstu Toleru, Velika austrijska nagrada za književnost, italijanska književna nagrada Mondelo, nagrada Aristeion Evropske unije, francuska nagrada za najbolji strani roman (Prix du meilleur livre étranger), počasna nagrada premijera Bavarske, nagrada „Žan Mone“ za evropsku književnost i nagrada „Mariluize Flajser“, koju je 2017. godine dobio za Atlas uplašenog čoveka i Koks ili tok vremena.
