Roman raskošnih boja, o kineskom caru koji ne zna za meru i engleskom časovničaru, o prolaznosti i tajni da samo pripovedanje može pobediti vreme. Najmocniji čovek sveta, Ćenlung, car Kine, poziva na svoj dvor engleskog graditelja automata i časovničara Alistera Koksa. Majstor iz Londona treba da u Zabranjenom gradu napravi časovnike kojima se mogu meriti različite brzine subjektivnih vremenâ sreće, detinjstva, ljubavi, ali i bolesti i umiranja. Na kraju Ćenlung, koji je prema jednoj od svojih bezbrojnih titula i jedini gospodar vremena, zahteva i časovnik za merenje večnosti. Koks zna da ne može ispuniti taj nesavladivi zahtev, ali ako odbije da ostvari volju božanskog cara, preti mu smrt. Tako se daje na posao.
„Autorova sposobnost da se uživi u ljude prošle epohe i njegova jezička moć i elegancija (…) Kakva umetnost! Svetska književnost."
Andreas Plathaus, Frankfurter Allgemeine Zeitung
„Veliki majstor opisa. […] U njegovim knjigama se može otići u bioskop, toliko su, reč po reč, […] fino cizelirane."
Jerg Magenau, Tageszeitung
„Veliki uspeh. Usuđujem se da tvrdim, remek-delo."
Denis Šek, ARD/Druckfrisch
„Ispripovedano u punom sjaju, uz suverenost kakva jedva da još postoji u književnosti nemačkog jezika. Elegancija ovog romana bila bi primerena svakom vladaru."
Sebastijan Hamelele, Literatur SPIEGEL
„Roman koji po svojoj veštini bez muke može da se meri sa doteranim majstorskim aparatima Džejmsa (Alistera) Koksa, koji povezuju estetsku raskoš sa krajnjom konstruktorskom preciznošcu."
Ginter Kajndlštorfer, Österreichischer Rundfunk/Ö1/Ex libris
„Kristof Ransmajer je filozof vremena među piscima na nemačkom jeziku."
Rihard Kemerlings, Die Welt
Kristof Ransmajer je rođen 1954. godine u Velsu, Gornja Austrija. Studirao je filozofiju i etnologiju; živi u Beču.
Pored romana Užasi leda i mraka (1984, Geopoetika 1997), Poslednji svet (1988, Geopoetika 2003), Morbus Kitahara (1995, Geopoetika 1999), Atlas uplašenog čoveka (2012, Geopoetika 2014), Koks ili tok vremena (2016, Geopoetika 2017) i Majstor vodopada (2021, Geopoetika 2022), autor je i drugih proznih dela u kojima je eksperimentisao sa narativnom formom – pored ostalog: Put za Surabaju (1997), Nevidljivo (2001), Priznanja jednog turiste (2004), Leteća planina (2006, Geopoetika 2008), Dame i gospoda pod vodom (zajedno sa Manfredom Vakolbingerom, 2007), pozorišni komad Odisej, zločinac (2010).
Za svoje knjige, do sada prevedene na više od trideset jezika, dobio je veliki broj nagrada, među kojima su i one nazvane po Fridrihu Helderlinu, Francu Kafki, Bertoltu Brehtu i Ernstu Toleru, Velika austrijska nagrada za književnost, italijanska književna nagrada Mondelo, nagrada Aristeion Evropske unije, francuska nagrada za najbolji strani roman (Prix du meilleur livre étranger), počasna nagrada premijera Bavarske, nagrada „Žan Mone“ za evropsku književnost i nagrada „Mariluize Flajser“, koju je 2017. godine dobio za Atlas uplašenog čoveka i Koks ili tok vremena.
