Još jedan od svetski poznatih romana Dž. Barnsa na srpskom jeziku.
Gream Hendriks, istoričar, napustio je svoju neprijatnu suprugu Barbaru zbog znatno prijatnije En, i veoma je zadovoljan tom promenom. Gotovo da ne može da poveruje da je imao toliko sreće; provodi vreme razmišljajući o En, u jednu svesku zapisuje kakvu je odeću nosila pojedinih dana. To blaženo stanje traje sve do onog dana kada će je uhvatiti kako čini „preljubu" na filmskom platnu. En je, naime, pre nego što su se venčali, bila osrednja filmska glumica.
Ubrzo, Gream počinje da prati i najmanje tragove, da pregleda njene knjige tražeći posvete bivših ljubavnika i da bezbroj puta iznova gleda onih nekoliko loših filmova u kojima je ona igrala.
Nije baš da on osuđuje En zbog toga što je imala prošlost, ali njemu istorija mnogo znači..
Džulijan Barns je rođen u Engleskoj, u Lesteru, 19. januara 1946. godine. Dobio je više prestižnih nagrada i priznanja: nagradu Samerset Mom (Metrolend, 1981); Bukerovu nagradu (Ovo liči na kraj, 2011) za koju je ranije tri puta bio nominovan (Floberov papagaj, 1984, Engleska, Engleska, 1998. i Artur & Džordž, 2005); nagradu Memorijala Džefrija Fabera (Floberov papagaj, 1985); Pri Medisis (Floberov papagaj, 1986); nagradu E. M. Forster, koju dodeljuju Američka akademija i Institut za umetnost i književnost (1986); Gutenbergovu nagradu (1987); nagradu Grincane Kavur (Italija, 1988) i Pri Femina (Troje, 1992). Barns je proglašen vitezom (1988), potom oficirom (1995) i komandirom francuskog Reda umetnosti i književnosti (2004). FVS fondacija mu je 1993. dodelila Šekspirovu nagradu, a 2004. osvojio je Austrijsku državnu nagradu za evropsku književnost. Nagradu Dejvid Koen za životno delo dobio je 2011. godine. Dobitnik je nagrade Sandej tajmsa za izuzetna dostignuća u književnosti, 2013. godine, kao i nagrade Sinklar 2015. godine, dodeljene na prvoj svečanosti u čast Karen Bliksen. Godine 2016, Američka akademija umetnosti i književnosti dodelila je Barnsu status počasnog člana iz inostranstva. Nosilac je ordena Legije časti kojim ga je odlikovala francuska vlada 2017. godine. Jerusalimsku nagradu za literarna dostignuća na polju slobode pojedinca u društvu, kao i nagradu Jasna poljana (Nije to ništa strašno) dobio je 2021. godine.
Do sada su objavljena njegova dela: Metrolend (1980), Pre no što me je srela (1982, Geopoetika, 2002), Floberov papagaj (1984), Zureći u sunce (1986), Istorija sveta u 10 1/2 poglavlja (1989, Geopoetika, 1994), Troje (1991, Geopoetika, 2000), Bodljikavo prase (1992), Pisma iz Londona 1990–1995 (1995), Obale Lamanša (1996), Engleska, Engleska (1998), Ljubav, itd. (2000, Geopoetika, 2001), Cepidlaka u kuhinji (2003, Geopoetika, 2005), Sto od limunovog drveta (2004, Geopoetika, 2005), Artur & Džordž (2005, Geopoetika, 2006), Nije to ništa strašno (2008, Geopoetika, 2008), Puls (2011, Geopoetika, 2011), Ovo liči na kraj (2011, Geopoetika, 2011), Nivoi života (2013, Geopoetika, 2013), Držati oči otvorene, Eseji o umetnosti (2015), Šum vremena (2016, Geopoetika, 2016), Jedina priča (2018, Geopoetika, 2018), Čovek u crvenom kaputu (2019, Geopoetika, 2020), Elizabet Finč (2022, Geopoetika, 2022), Promeniti mišljenje (2025, Geopoetika, 2025). Dela su mu prevedena na više od četrdeset jezika.
Živi u Londonu.
