Suočavanje Tonija Vebstera sa svešću o tome da je sećanje sve što mu je u životu preostalo, ne bi bilo toliko dramatično da nije propraćeno spoznajom da sećanje ne postoji. Postoji prošlost, kao gadan i mutan bezdan, i postoji imaginacija, da u tu prošlost zaroni i u njoj ne pronađe, nego stvori, utehu ili bol. Imaginacija glavnog junaka romana Ovo liči na kraj okovana je umom istoričara: preterano oslonjen na činjenice, a premalo sklon nostalgiji, Vebster je potpuno nezaštićen u trenutku kada shvati da je istina o njegovoj prošlosti suštinski drugačija no što je decenijama verovao. „Sad si potpuno sam, Toni“, kaže mu jedna od dveju žena koje su presudno obeležile njegov život; ona druga podseća ga na činjenicu da mu nikada ništa nije bilo jasno. Nije ni sada, dok pokušava da uhvati smisao života koji se kao veliki talas nezadrživo survava unatrag, ka onom početku iza koga nema ničega. Čak ni kraja: ovo liči na kraj, ali kraja nema: postoje eros i tanatos, istina i zabluda, ljubav i mržnja, ljubav i ljubav. I postoji nemir. Postoji veliki nemir.
Zoran Paunović
Nagrada Man Buker za 2011.
„U ovoj knjizi Džulijan Barns otkriva istine za koje je čitav život bio potreban da se iskristalizuju, oštri im ivice i polira do visokog sjaja.“
The New York Times Book Review
„Kratko, prelepo... To fundamentalno zastrašujuće pitanje – Da li sam ja osoba koja mislim da jesam? – izokreće se u iznenađujuće neizvesno... Kao što to Barns tako elegantno i snažno otkriva, svi smo mi nepouzdani pripovedači koje ne iskupljuje tačnost naših sećanja, nego naša spremnost da ih preispitamo.“
The Boston Globe
Džulijan Barns je rođen u Engleskoj, u Lesteru, 19. januara 1946. godine. Dobio je više prestižnih nagrada i priznanja: nagradu Samerset Mom (Metrolend, 1981); Bukerovu nagradu (Ovo liči na kraj, 2011) za koju je ranije tri puta bio nominovan (Floberov papagaj, 1984, Engleska, Engleska, 1998. i Artur & Džordž, 2005); nagradu Memorijala Džefrija Fabera (Floberov papagaj, 1985); Pri Medisis (Floberov papagaj, 1986); nagradu E. M. Forster, koju dodeljuju Američka akademija i Institut za umetnost i književnost (1986); Gutenbergovu nagradu (1987); nagradu Grincane Kavur (Italija, 1988) i Pri Femina (Troje, 1992). Barns je proglašen vitezom (1988), potom oficirom (1995) i komandirom francuskog Reda umetnosti i književnosti (2004). FVS fondacija mu je 1993. dodelila Šekspirovu nagradu, a 2004. osvojio je Austrijsku državnu nagradu za evropsku književnost. Nagradu Dejvid Koen za životno delo dobio je 2011. godine. Dobitnik je nagrade Sandej tajmsa za izuzetna dostignuća u književnosti, 2013. godine, kao i nagrade Sinklar 2015. godine, dodeljene na prvoj svečanosti u čast Karen Bliksen. Godine 2016, Američka akademija umetnosti i književnosti dodelila je Barnsu status počasnog člana iz inostranstva. Nosilac je ordena Legije časti kojim ga je odlikovala francuska vlada 2017. godine. Jerusalimsku nagradu za literarna dostignuća na polju slobode pojedinca u društvu, kao i nagradu Jasna poljana (Nije to ništa strašno) dobio je 2021. godine.
Do sada su objavljena njegova dela: Metrolend (1980), Pre no što me je srela (1982, Geopoetika, 2002), Floberov papagaj (1984), Zureći u sunce (1986), Istorija sveta u 10 1/2 poglavlja (1989, Geopoetika, 1994), Troje (1991, Geopoetika, 2000), Bodljikavo prase (1992), Pisma iz Londona 1990–1995 (1995), Obale Lamanša (1996), Engleska, Engleska (1998), Ljubav, itd. (2000, Geopoetika, 2001), Cepidlaka u kuhinji (2003, Geopoetika, 2005), Sto od limunovog drveta (2004, Geopoetika, 2005), Artur & Džordž (2005, Geopoetika, 2006), Nije to ništa strašno (2008, Geopoetika, 2008), Puls (2011, Geopoetika, 2011), Ovo liči na kraj (2011, Geopoetika, 2011), Nivoi života (2013, Geopoetika, 2013), Držati oči otvorene, Eseji o umetnosti (2015), Šum vremena (2016, Geopoetika, 2016), Jedina priča (2018, Geopoetika, 2018), Čovek u crvenom kaputu (2019, Geopoetika, 2020), Elizabet Finč (2022, Geopoetika, 2022), Promeniti mišljenje (2025, Geopoetika, 2025). Dela su mu prevedena na više od četrdeset jezika.
Živi u Londonu.
