„Nekada je seljak gledao u nebo, gde je živeo Bog, plašeći se grmljavine, grada i božjeg gneva, nadajući se suncu, dugi i božjem blagoslovu. Sada je moderni seljak pogledao u nebo i umesto toga video manje strahotan dolazak pukovnika Freda Barnabija, s cigarom u jednom džepu i zlatnikom u drugom; Sare Bernar i njene autobiografske stolice; Feliksa Turnašona u njegovoj letećoj kućici od pruća, koja je imala salu za užinu, toalet i fotografsko odeljenje.“
Pustolovnog pukovnika-boema, čuvenu francusku glumicu i legendarnog fotografa, poznatijeg pod pseudonimom Nadar, veže neobičan hobi – letenje balonom. Same faktografske činjenice i urbani mitovi nude pregršt materijala za uzbudljivu priču o ljubavnim spletkama i dogodovštinama ovih živopisnih likova. Iakonam ne uskraćuje da se upravo time naslađujemo, Barns, svojstveno svojoj poetici, ove junake zapravo koristi da bi ispleo složeniju priču – onu o načinima na koje se čovek dâ vinuti u nebesa, a onda se s njih tropoštati. Surovim potezom iz romantičnog i razigranog devetnaestog veka spuštamo se u nepregledne dubine piščevog ličnog očajanja, gde nas on detaljno sprovodi kroz godine koje su usledile nakon smrti njegove supruge, Pat Kavane. Spajajući istorijsko i intimno, zamišljeno i doživljeno, povest aerofotografije i povest sopstvenog sećanja, knjiga Nivoi života je, suštinski, roman o ljubavi.
Džulijan Barns je rođen u Engleskoj, u Lesteru, 19. januara 1946. godine. Dobio je više prestižnih nagrada i priznanja: nagradu Samerset Mom (Metrolend, 1981); Bukerovu nagradu (Ovo liči na kraj, 2011) za koju je ranije tri puta bio nominovan (Floberov papagaj, 1984, Engleska, Engleska, 1998. i Artur & Džordž, 2005); nagradu Memorijala Džefrija Fabera (Floberov papagaj, 1985); Pri Medisis (Floberov papagaj, 1986); nagradu E. M. Forster, koju dodeljuju Američka akademija i Institut za umetnost i književnost (1986); Gutenbergovu nagradu (1987); nagradu Grincane Kavur (Italija, 1988) i Pri Femina (Troje, 1992). Barns je proglašen vitezom (1988), potom oficirom (1995) i komandirom francuskog Reda umetnosti i književnosti (2004). FVS fondacija mu je 1993. dodelila Šekspirovu nagradu, a 2004. osvojio je Austrijsku državnu nagradu za evropsku književnost. Nagradu Dejvid Koen za životno delo dobio je 2011. godine. Dobitnik je nagrade Sandej tajmsa za izuzetna dostignuća u književnosti, 2013. godine, kao i nagrade Sinklar 2015. godine, dodeljene na prvoj svečanosti u čast Karen Bliksen. Godine 2016, Američka akademija umetnosti i književnosti dodelila je Barnsu status počasnog člana iz inostranstva. Nosilac je ordena Legije časti kojim ga je odlikovala francuska vlada 2017. godine. Jerusalimsku nagradu za literarna dostignuća na polju slobode pojedinca u društvu, kao i nagradu Jasna poljana (Nije to ništa strašno) dobio je 2021. godine.
Do sada su objavljena njegova dela: Metrolend (1980), Pre no što me je srela (1982, Geopoetika, 2002), Floberov papagaj (1984), Zureći u sunce (1986), Istorija sveta u 10 1/2 poglavlja (1989, Geopoetika, 1994), Troje (1991, Geopoetika, 2000), Bodljikavo prase (1992), Pisma iz Londona 1990–1995 (1995), Obale Lamanša (1996), Engleska, Engleska (1998), Ljubav, itd. (2000, Geopoetika, 2001), Cepidlaka u kuhinji (2003, Geopoetika, 2005), Sto od limunovog drveta (2004, Geopoetika, 2005), Artur & Džordž (2005, Geopoetika, 2006), Nije to ništa strašno (2008, Geopoetika, 2008), Puls (2011, Geopoetika, 2011), Ovo liči na kraj (2011, Geopoetika, 2011), Nivoi života (2013, Geopoetika, 2013), Držati oči otvorene, Eseji o umetnosti (2015), Šum vremena (2016, Geopoetika, 2016), Jedina priča (2018, Geopoetika, 2018), Čovek u crvenom kaputu (2019, Geopoetika, 2020), Elizabet Finč (2022, Geopoetika, 2022), Promeniti mišljenje (2025, Geopoetika, 2025). Dela su mu prevedena na više od četrdeset jezika.
Živi u Londonu.
