Puls je treća zbirka priča Džulijana Barnsa, koja se u brojnim elementima nastavlja na njegova ranija dela, pre svega na Sto od limunovog drveta, gde je starost dominantna tema, a možda još više na Nije to ništa strašno, knjigu koja u najvećoj meri odgovara autobiografskoj prozi.
Od četrnaest priča, podeljenih u dva dela, šest je ranije objavljeno na engleskom jeziku u časopisima od Njujorkera do Gardijana.
U pripovetkama naizgled disperzivnog sadržaja – od ljubavi i seksa, preko bolesti i smrti, do (ne)uspešnosti komunikacije – Barns se zapravo bavi jednom temom: odnosom među ljudima. Pri tome, pronicljivo i prepoznatljivo mudro ispituje prirodu, uzroke i uslove za dugotrajne veze, prijateljske i ljubavne. Svaki lik je oblikovan na osnovu uspeha ili poraza koji proživljava, smešten između očaravajuće čežnje ili uznemirujućeg gubitka, sa okončanjima koja se trudi da prevaziđe, ili uzbuđujućim iskušenjima novog početka.
Lični gubitak i suočavanje sa smrću drage osobe odredili su Barnsovu novu prozu, a njegovo razmišljanje o prolaznosti života i suočavanje sa starenjem i smrću tako je životno, jer je proživljeno pa samim tim i mnogo ubedljivije, da se čitanje ove knjige neumitno završava uznemirenošću i nerešivim egzistencijalnim pitanjima. Ipak, sasvim neočekivano, rešenje za taj osećaj nemoći Barns nameće humorom kojim je obojio gotovo svaku priču. Ovaj iskričav i oštar humor valjda je najbolji odgovor za sve misli o neizbežnoj prolaznosti i blizini smrti, kojima smo gotovo svakodnevno izloženi.
Opasnost od klišeiziranja i opštih mesta ovaj vrsni pripovedač izbegava izuzetnim stilom, ali pre svega originalnim pristupom večitim temama, te se u drugom delu postojana ljubav ispituje kroz pripovesti o čulima. Iako i prostorno i vremenski potpuno razuđena – od vinograda Italije do morske obale Engleske zimi, od XVIII veka do danas, ova zbirka je uspela da prevaziđe svoj zadati, žanrom određen fragmentarni okvir i da pruži romaneskne kvalitete, među njima jedinstvo i koherentnost.
Džulijan Barns je rođen u Engleskoj, u Lesteru, 19. januara 1946. godine. Dobio je više prestižnih nagrada i priznanja: nagradu Samerset Mom (Metrolend, 1981); Bukerovu nagradu (Ovo liči na kraj, 2011) za koju je ranije tri puta bio nominovan (Floberov papagaj, 1984, Engleska, Engleska, 1998. i Artur & Džordž, 2005); nagradu Memorijala Džefrija Fabera (Floberov papagaj, 1985); Pri Medisis (Floberov papagaj, 1986); nagradu E. M. Forster, koju dodeljuju Američka akademija i Institut za umetnost i književnost (1986); Gutenbergovu nagradu (1987); nagradu Grincane Kavur (Italija, 1988) i Pri Femina (Troje, 1992). Barns je proglašen vitezom (1988), potom oficirom (1995) i komandirom francuskog Reda umetnosti i književnosti (2004). FVS fondacija mu je 1993. dodelila Šekspirovu nagradu, a 2004. osvojio je Austrijsku državnu nagradu za evropsku književnost. Nagradu Dejvid Koen za životno delo dobio je 2011. godine. Dobitnik je nagrade Sandej tajmsa za izuzetna dostignuća u književnosti, 2013. godine, kao i nagrade Sinklar 2015. godine, dodeljene na prvoj svečanosti u čast Karen Bliksen. Godine 2016, Američka akademija umetnosti i književnosti dodelila je Barnsu status počasnog člana iz inostranstva. Nosilac je ordena Legije časti kojim ga je odlikovala francuska vlada 2017. godine. Jerusalimsku nagradu za literarna dostignuća na polju slobode pojedinca u društvu, kao i nagradu Jasna poljana (Nije to ništa strašno) dobio je 2021. godine.
Do sada su objavljena njegova dela: Metrolend (1980), Pre no što me je srela (1982, Geopoetika, 2002), Floberov papagaj (1984), Zureći u sunce (1986), Istorija sveta u 10 1/2 poglavlja (1989, Geopoetika, 1994), Troje (1991, Geopoetika, 2000), Bodljikavo prase (1992), Pisma iz Londona 1990–1995 (1995), Obale Lamanša (1996), Engleska, Engleska (1998), Ljubav, itd. (2000, Geopoetika, 2001), Cepidlaka u kuhinji (2003, Geopoetika, 2005), Sto od limunovog drveta (2004, Geopoetika, 2005), Artur & Džordž (2005, Geopoetika, 2006), Nije to ništa strašno (2008, Geopoetika, 2008), Puls (2011, Geopoetika, 2011), Ovo liči na kraj (2011, Geopoetika, 2011), Nivoi života (2013, Geopoetika, 2013), Držati oči otvorene, Eseji o umetnosti (2015), Šum vremena (2016, Geopoetika, 2016), Jedina priča (2018, Geopoetika, 2018), Čovek u crvenom kaputu (2019, Geopoetika, 2020), Elizabet Finč (2022, Geopoetika, 2022), Promeniti mišljenje (2025, Geopoetika, 2025). Dela su mu prevedena na više od četrdeset jezika.
Živi u Londonu.
